Kendo je tradicionalni japanski sport koji se bazira na borbi sa drvenim mačevima. Naziv "Kendo" se sastoji od dva karaktera, "ken" što znači mač i "dō" što znači put ili staza. Kendo je nastao kao evolucija iz feudalnog samurajskog treninga. Samuraji su koristili drvene mačeve za trening u srednjem veku, a kasnije su se pojavili i drveni štitovi i oklopi. Tokom 19. veka, kendo se počeo razvijati kao sport koji se trenira u klubovima i školama. U 20. veku, kendo se proširio širom sveta i postao jedna od najpopularnijih japanskih borilačkih veština. Kendo se trenira u posebno dizajniranim dvoranama, a takmičari se oblače u posebnu opremu koja uključuje oklop, rukavice i zaštitnu maske. Cilj je da se pogodi protivnik u određena područja tela kako bi se postigao "pogodak". Kendo se često smatra kao sport koji pomaže u razvoju samodiscipline, snage volje i fizičke kondicije.

Moderne kendo tehnike se sastoje od zaseka i uboda, a napadi se vrše isključivo prema bodovnim zonama, na rukama, glavi i telu. Umesto pravim mačevima, kendo se vežba mačevima od bambusa-shinai. Bodovne zone su pokrivene zaštitnom opremom koja je napravljena po uzoru na samurajske oklope. Ova oprema omogućava borcima da se u potpunosti prepuste treningu i izvode tehnike punom snagom bez straha od povrede. Za razliku od ostalih borilačkih veština i sportova, kendo trening je veoma bučan. To je zato što kendoke koriste kiai (glasan uzvik), kako bi izrazili svoj borbeni duh dok napadaju. Uz to kendoke izvode i fumikomi-ashi, odnosno snažan udarac nogom o podlogu koji se izvodi istovremeno sa zasekom. Kendoke se kreću specifičnim klizećim korakom po glatkim podovima dojo-a (sale za treniranje) i uglavnom treniraju u parovima. Osnove, kao što su: gard, uzmah, zasek i osnovne tehnike se uče individualnim vežbanjem koje nadgleda instruktor. Osim vežbanja kendoa u oklopima, veoma važan aspekat ove veštine čine i kendo kate, tj. niz unapred dogovorenih tehnika koje dva partnera izvode mačevima od punog drveta ili čelika. Cilj kendoa nije samo razvijanje fizičkih sposobnosti neophodnih za mačevanje, već takođe i razvijanje moralnih i duhovnih vrednosti koje možemo preneti na svakodnevni život.